norden balkan culture switch

Laponci u Finskoj

Sami- starosedelačko stanovniÅ¡tvo severa

 Sami (sapmelas na laponskom jeziku, poznati joÅ¡ kao Lapi ili kod nas - Laponci) predstavljaju starosedelački evropski narod, isto kao i Inuiti na Grenlandu. Samija, ili Laponaca, ima viÅ¡e od 75 000. Oni imaju svoju istoriju, jezik, kulturu, osoben način života, kao i identitet. Njihova postojbina (Sapmi na laponskom jeziku) prostire se od centralne NorveÅ¡ke i Å vedske, preko najsevernijih delova Finske, sve do poluostrva Kola. Otud, Sapmi pokriva prostranstva koja pripadaju NorveÅ¡koj, Å vedskoj, Finskoj i Rusiji.

 Narod se smatra starosedelačkim ukoliko su njegovi preci naseljavali neku teritoriju pre nego Å¡to je ona bila osvojena ili naseljena ili, pak, pre nego Å¡to su ustanovljene postojeće granice. Osim toga, takav narod treba da ima svoje druÅ¡tvene, ekonomske, kulturne i političke institucije i da sebe smatra starosedelačkim narodom.

 U Finskoj, NorveÅ¡koj i Å vedskoj, osoba se smatra Laponcem (Samijem) samo ukoliko se on ili ona tako deklariÅ¡u i ukoliko su bar jedan roditelj, baba ili deda učili laponski  kao maternji jezik. ViÅ¡e od polovine Laponaca govori laponskim jezikom. Postoji nekoliko vrsta laponskog jezika, a Laponci koji govore različite laponske jezike međusobno ne mogu da se sporazumeju. U Finskoj, NorveÅ¡koj i Å vedskoj, glavni laponski jezik je »severnolaponski« ili »planinski laponski«.

 U NorveÅ¡koj živi viÅ¡e od 40 000 Laponaca, u Å vedskoj - između 15 000 i 25 000, u Finskoj 6 500, a u Rusiji ih ima dve hiljade. U Finskoj, Å vedskoj i NorveÅ¡koj, Laponci između sebe biraju predstavničko telo koje ima savetodavni status. U NorveÅ¡koj i Å vedskoj, uzgajanje irvasa i slične aktivnosti predstavljaju pravo koje pripada isključivo ovom narodu. Finski zakon Laponcima viÅ¡e ne garantuje pravo na tradicionalne aktivnosti, kojima obezbeđuju egzistenciju. U Finskoj i NorveÅ¡koj, Laponci mogu da koriste sopstveni jezik u službenoj  komunikaciji.

Finski Laponci i  oblast Sapmi

(Mapa- Prebivalište Laponaca u Finskoj)

U Finskoj živi 6 500 Laponaca, od kojih 4 000 živi u oblasti Sapmi koja se graniči sa Å vedskom, NorveÅ¡kom i Rusijom. Laponsku oblast sačinjavaju gradovi: Enontekiö, Inari i Utsjoki, kao i severni deo grada Sodankylä. PovrÅ¡ina ove oblasti iznosi 35 000 km2  i uključuje posebnu oblast koja je rezervisana za Skolt-Laponce koji su se doselili u Finsku posle Drugog svetskog rata. Danas Laponci sačinjavaju trećinu stanovniÅ¡tva koje živi u oblasti Laponije. Pre Drugog svetskog rata, otprilike polovinu stanovniÅ¡tva činili su Laponci. Danas oni predstavljaju većinu u gradu Utsjoki, ali manjinu u ostalim oblastima. Poslednjih godina, laponski način života, kao i životni i druÅ¡tveni uslovi, približili su se uslovima populacije koja je u većini.

U starim arhivskim spisima, pretke Laponaca nazivali su Lapps. U Finskoj, reč Lapp označavala je osobu koja živi od laponskih tradicionalnih izvora prihoda (uzgajanje irvasa, pecanje i lov), u oblasti koja im trajno pripada i za koju su državi platili porez. Te oblasti, koje su ranije posedovali Laponci,  Finska sada smatra  zemljiÅ¡tem koje pripada državi, gde lokalno stanovniÅ¡tvo ima pravo da uzgaja irvase, da se bavi ribolovom i lovom.

Laponska istorija

 Istorija Laponaca u Finskoj, kao i u drugim nordijskim zemljama, obično se predstavlja na način koji se ne podudara sa njihovom proÅ¡loÅ¡ću.  NaglaÅ¡ava se položaj većinskog stanovniÅ¡tva, pa je, samim tim, položaj Laponaca potcenjivan. Ipak, dostupno je dovoljno informacija iz oblasti arheologije, biologije i lingvistike, a postoje i dokumenti, književnost i informacije koji se tiču tradicije i zahvaljujući kojima je moguće rekonstruisati laponsku istoriju.

 BioloÅ¡ki gledano, Laponci predstavljaju evropsku starosedelačku populaciju u koju su se asimilovale i druge populacije. Laponci i Finci su nekada imali zajednički jezik. Do početka hriÅ¡ćanske ere, Laponci i Finci postali su dve različite grupe, u pogledu jezika i teritorije koju su naseljavali. Laponci su se bavili ribolovom, lovom i, u manjoj meri, uzgajanjem irvasa, u oblasti od jezera Ladoga do Arktičkog okeana i od Belog mora do Kolli Ridge.
 Sudeći prema laponskoj tradiciji, Laponci predstavljaju rezultat nekoliko talasa naseljavanja. Laponci, koje su od 325. godine pre Hrista, pa sve do 12. veka posle Hrista, Grci nazivali phinoi, a Latini fenni, imali su sopstvene zajednice u kojima su razvijali religiju, ornamentiku, veÅ¡tine u livenju metala i trgovinu. U toku ovog perioda, laponski jezici međusobno su se razlikovali.

 Između 1251. i 1550. godine, granične države NorveÅ¡ke, Rusije (Novgorod) i Å vedske potpisale su primirje, propisale  granice i definisale prava koja se tiču oporezivanja u laponskoj oblasti. U to vreme, Finska je bila deo Å vedske i nalazila se pod uticajem Katoličke crkve, pa je i Laponija postala njihov deo. Å vedska Laponija tada se proÅ¡irila sve do Arktika. Skolt Laponci, sa poluostrva Kola, potpali su pod vlast Pravoslavne crkve i Rusije (Novgorod). U pogledu oporezivanja, ruska vlast pokrivala je celu oblast norveÅ¡ke Laponije i Finsku. Moskovski carevi odobrili su dokumenta Skolt Laponaca koja su se ticala zaÅ¡tite zemlje, vode i oporezivanja, na osnovu registara zemlje i vlasniÅ¡tva.

 Pod Å¡vedskom vladavinom (1551-1808), Laponci su, kao građani, upoređivani sa seljacima, kada su u pitanju prava i dužnosti. Njihova osnovna sredstva privređivanja, uzgajanje irvasa, ribolov i lov, iskoriÅ¡ćena su u okvirima granica njihovih sela, ali se, pri tome, nisu podizale kuće, niti se obrađivala zemlja. Laponci su bili doživotni vlasnici svoje zemlje za koju su državi plaćali laponske poreze. Osnova za premeravanje zemlje u Laponiji bila je Laponska liga. Laponci su bili pod vlaÅ¡ću Å¡vedskog sudskog sistema, administracije i crkve. Godine 1751, u zajedničkom dogovoru, Å vedska i NorveÅ¡ka dozvolile su Laponcima da i dalje budu vlasnici zemlje za koju je plaćen porez, ali posed su mogli imati u samo jednoj zemlji.

 Od kraja Å¡vedske vladavine, pa sve do nezavisnosti Finske (1760), Laponci su, kao građani, uvek imali dužnosti. Za početak, izbačeni su iz DIET-a. Godine 1808, Rusija je osvojila Finsku koja je, ipak, zadržala svoj pravosudni sistem. Tokom decenija koje će uslediti,  Å vedska, NorveÅ¡ka, Finska i Rusija odredile su svoje državne granice u oblastima koje su pripadale laponskim selima. Godine 1917. Finska dobija nezavisnost. SadaÅ¡nje zakonodavstvo za Laponce ne podrazumeva nikakva prava na zemlju i vodu, budući da u protekle dve stotine godina nikakav dokument vlade koji se tiče prava Laponaca nije podnet Finskom parlamentu.

 Ekonomija kulture Laponaca, koja je okrenuta lovu, uniÅ¡tena je istrebljenjem životinja koje su za Laponce bile najvažnije, a to su dabar i divlji irvas. Kako je vreme prolazilo, Laponci viÅ¡e nisu toliko aktivno eksploatisali svoju zemlju, ali su se njihovi porezi na zemljiÅ¡ni posed ipak smanjivali, da bi 1924. godine konačno bili i ukinuti.

 U isto vreme, Laponci su isključeni iz registara zemljiÅ¡ta. Njihova prava su zaboravljena, a oni su slikovito opisani u književnosti, na isti način kao i starosedeoci drugih područja u kolonijalnom periodu.

 Kolonisti su se doselili u oblasti koje Laponci nisu »koristili« i dobili su izvesna prava na zemlju i vodu. Neki Laponci podigli su kuće sa okućnicom na sopstvenoj zemlji. Do osamdesetih godina 20. veka, zemlja i voda na ovakvim posedima bile su razgraničene.  Država je počela da kontroliÅ¡e državno zemljiÅ¡te izvan ovih poseda. Jedino obrazloženje koje je navedeno bilo je to da je državno zemljiÅ¡te uvek pripadalo državi jer ono, u stvari, nikada nije ni imalo vlasnika (res nullius). U situacijama u kojima Vrhovni sud državu nije smatrao vlasnikom zemljiÅ¡ta, na ovom državnom zemljiÅ¡tu osnovane su zaÅ¡tićene oblasti. Danas, država koristi, prepisuje i iznajmljuje državno zemljiÅ¡te i na različite načine onesposobljava Laponce da koriste tu zemlju.

 Posle Drugog svetskog rata, deo zemlje koja pripada Skolt Laponcima prepisana je tadaÅ¡njem Sovjetskom Savezu, a mnogi Skolt Laponci emigrirali su u Finsku.

Načini preživljavanja i vlasniÅ¡tvo zemlje

 Kultura Laponaca zasniva se na različitoj i konstantnoj eksploataciji njihove teritorije, kako bi se zadovoljile osnovne potrebe stanovniÅ¡tva. U eksploataciji prirode, Laponci su se oslanjali na znanje o ponaÅ¡anju prirode i životinja, koje je sakupljano hiljadama godina. Tradicionalni laponski izvori preživljavanja su uzgajanje irvasa, ribolov i lov. Obično se ove aktivnosti primenjuju zajedno, a nekada se tome, u manjoj meri, priključuje i obrada zemljiÅ¡ta. U kulturnom i ekonomskom pogledu, uzgajanje irvasa za Laponce predstavlja najznačajniju privrednu granu. Oko 40 odsto Laponaca  koji žive u laponskom regionu izdržavaju se od ove privredne grane. Tradicionalno zanatstvo (zvano duodji na laponskom jeziku) i turizam za mnoge ljude predstavljaju izvor dodatnih, a za neke Laponce, i izvor glavnih prihoda. Bavljenje ovim aktivnostima omogućuje Laponcima da ostanu u svom regionu i zbog toga je ono važno, kako za Laponce, tako i za njihovu kulturu.

 Region Laponije čine privatne farme (10 odsto) i državno zemljiÅ¡te (90 odsto). Laponci se, na svom zemljiÅ¡tu, bave poljoprivredom, Å¡umarstvom i, donekle, ribolovom. Kada je reč o uzgajanju irvasa, ribolovu i lovu, tada uglavnom koriste državno zemljiÅ¡te, izvan svojih farmi. Finski zakon ne pruža Laponcima nikakva posebna prava na koriÅ¡ćenje državne zemlje, kada su u pitanju tradicionalne aktivnosti u cilju preživljavanja.

 Finska oblast u kojoj se ljudi bave uzgajanjem irvasa podrazumeva Laponski region i izvesne oblasti južno od njega. Oko 40 odsto ( ili 100 000) irvasa evidentirano je  u okvirima laponske oblasti. Laponci poseduju 85 odsto od ukupnog broja ovih životinja. Tokom godine, irvasi se napasaju na ograđenim teritorijama koje se zovu oblasti za uzgajanje irvasa, i koje mogu biti povrÅ¡ine od jedne do pet hiljada kvadratnih kilometara.

 Materijalne vrednosti laponske kulture konstantno su uniÅ¡tavane u zakonski nedefinisanoj situaciji. Laponci su uporno zahtevali da im država vrati zemlju, a Finski parlament očekuje račun koji treba da bude ispostavljen povodom ovog pitanja. U ovakvim okolnostima, država odobrava besplatnu ekonomsku konkurenciju i sprečava Laponce da koriste oblasti i prirodu u laponskom regionu. Na taj način, Laponcima je uskraćeno koriÅ¡ćenje poseda i vode koja je pripadala njihovim precima i koji su bili koriÅ¡ćeni na način koji je specifičan za laponsku kulturu.

Laponski  jezik i komunikacija

(Mapa- jezičke grupe u oblasti koju naseljavaju Laponci)

 Laponski jezici srodni su finskom. U Finskoj se govore tri laponska jezika. Gotovo polovina Laponaca govori laponski kao prvi jezik. Od Laponaca koji govore laponski  jezik, 70 odsto govori severnolaponski, 15 odsto koristi Inari-laponski, a 15 odsto govori Skolt-laponski. Veliki broj Laponaca ne govori maternji jezik, budući da je on tek od skoro uveden u Å¡kole. Laponci mogu da koriste laponski jezik u službenoj komunikaciji, posebno u okvirima Laponske oblasti. Laponska radio stanica svakoga dana emituje program na laponskom jeziku. U Finskoj se jednom mesečno, na severnolaponskom jeziku, Å¡tampaju novine koje nose naziv Sapmelas. Severnolaponske novine Min Aigi i Assu, koje se Å¡tampaju u NorveÅ¡koj, takođe čitaju i Laponci u Finskoj.

 Priroda i njeni fenomeni mogu se opisati na laponskom jeziku uz pomoć bogatog rečnika koji se može koristiti i u naučnom diskursu.

 Od 1992. godine, Laponci su imali pravo da koriste laponski jezik kako u usmenoj, tako i u pisanoj komunikaciji, kao i da očekuju odgovor na istom jeziku. Međutim, ova lingvistička prava baziraju se na prevodu i interpretaciji, i ne obezbeđuju, na adekvatan način, budućnost ovog jezika.

Religija i crkve

 Velika većina Laponaca pripada Luteranskoj crkvi, dok Skolt-Laponci pripadaju Pravoslavnoj crkvi. U okviru laponskog regiona, luteranski obredi i službe, kao Å¡to su krÅ¡tenja, venčanja i sahrane, mogu da se obavljaju na laponskom jeziku, ukoliko se to zahteva. Sudeći prema novom Duhovnom zakonu, od početka 1994. godine, moguće je pronaći jednojezičnu laponsku ili dvojezičnu finsko-laponsku parohiju u okviru laponske oblasti.

Uvod u laponski  jezik

 Zvanični status laponskog jezika u Å¡kolskom sistemu datira joÅ¡ iz 80-tih godina 20. veka. Sudeći prema trenutnom zakonodavstvu, učenik koji govori laponskim, u okviru laponske oblasti, ima pravo da se u osnovnoj i srednjoj Å¡koli obrazuje na laponskom jeziku. Osim toga, ovaj ezik može da se uči kao maternji  ili kao izborni predmet. Postoj oko Å¡est stotina učenika koji se Å¡koluju na laponskom jeziku ili ga uče od Utsjokija do Helsinkija. Godine 1994, laponski učenici koji su zavrÅ¡avali srednju Å¡kolu, prvi put su polagali ispit na maternjem jeziku.

 U Inariju postoji Laponski obrazovni centar koji je osnovan 1977. godine, kako bi ispunio potrebe za posebnim obrazovanjem u laponskoj oblasti. Osnovni cilj ove Å¡kole jeste da održi i razvija laponsku kulturu i njene aktivnosti u ovoj oblasti. Uputstva u Å¡koli daju se na finskom ili laponskom jeziku. Administracija ovog obrazovnog centra uglavnom se vodi na laponskom  jeziku, a novi nastavnici moraju tečno da ga govore.

Narativna tradicija, zanatstvo i umetnost

 Ljudi, priroda, događaji, verovanja i predanja predstavljaju ključni deo monotonog pojanja, bajki i priča laponskog druÅ¡tva, od davne proÅ¡losti, pa sve do danaÅ¡njih dana. Sudeći prema norveÅ¡kim izvorima, Laponci računaju svoje rođake čak do osamnaestog kolena. Tradicionalne laponske vizuelne umetnosti tesno su povezane sa drevnim slikama u stenama. Laponska ornamentika, odevanje i zanatstvo kombinovali su tradiciju i stara verovanja Skandinavaca sa istočnim narodima vikinÅ¡kog doba, stvarajući, na taj način, specifičnu laponsku tradiciju. Kulturno nasleđe, koje su prenosili Laponci, unosi originalnost u danaÅ¡nju laponsku kulturu, zanatstvo, vizuelne umetnosti, muziku i pozoriÅ¡te. Godine 1994, Laponski parlament je, prvi put, imao priliku da nezavisno donese odluku kako će biti raspoređen novac koji je odvojen za unapređivanje laponske kulture.

 Tradicionalno laponsko zanatstvo podrazumeva tesarske radove, obradu kostiju, jelenskih rogova, krzna i kože, kao i vez, tkanje čipke i druge tekstilne radove. Proizvodi se prave kako za svakodnevnu upotrebu, tako i za prodaju. MuÅ¡ke i ženske noÅ¡nje i ukrasi na njima predstavljaju kulturne raznolikosti u različitim oblastima.

 Pisani laponski jezik datira iz 1619. godine. Pesme na laponskom jeziku objavljene su već 1673. godine, u Å eferusovom delu Lapponia. Poslednji vek obeležio je rođenje laponske kulture napisane na laponskom jeziku.

 Yoiking može da se okarakteriÅ¡e kao skandiranje uz koriÅ¡ćenje osobene vokalne tehnike. Pri tome, melodija, ritam i reči koriste se da bi se opisala ili opevala osoba, životinja, događaj... Tradicionalno skandiranje je, u poslednje vreme, modernizovano i pretvoreno i u instrumentalnu muziku.

Nacionalni identitet i međunarodna saradnja

 Laponci su tradicionalno bili ujedinjeni svojim porodicama, jezikom, religijom, mestom boravka i načinom života. U toku poslednjih decenija, saradnja među Laponcima  proÅ¡irila se na celu Finsku, kao i na susedne zemlje.

(Na slici - Laponci u narodnoj nošnji)

 Laponska narodnja noÅ¡nja različita je u raznim krajevima. Nacionalna himna zajednička za sve Laponce nosi naziv Pesma laponske porodice i napisao ju je Isak Saba, 1906. godine. Himna se zavrÅ¡ava rečima »Laponska zemlja Laponcima«. Od 1986. godine, Laponci imaju i zajedničku zastavu. Ona je svetlih boja, koje se nalaze i na narodnoj noÅ¡nji, i predstavljaju  korone Sunca i Meseca. Nacionalni praznik je 6. februar.

 Laponci koji žive u Finskoj, NorveÅ¡koj, Å vedskoj i Rusiji imaju predstavničko telo za međusobnu saradnju koje se zove Laponski savet. On ima svoj sekretarijat u Utsjokiju. Osim toga, Laponci učestvuju u radu Svetskog saveta starosedelaca (WCIP). Kao starosedelačko stanovniÅ¡tvo, oni učestvuju i u saradnji među državama i autonomijama u okviru Nordijskog saveta, zatim, u saradnji sa Evro-arktičkim Barencovim regionom, kao i u radu Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija.

Administrativno-politički položaj

 Godine 1973, Laponci  su, između sebe, izabrali Laponski parlament, tačnije telo koje će ih predstavljati. Njegovih dvadeset predstavnika biraju se svake četiri godine. Cilj Laponskog parlamenta jeste da zastupa prava i interese Laponaca, tako Å¡to će iznositi inicijative i predloge i predstavljati svoja miÅ¡ljenja vlastima.

 Prema Ustavu, Laponci su, od 1991. godine, aktivni u Finskom parlamentu, kada su u pitanju stvari koje ih se neposredno tiču. Oni predstavljaju jedino starosedelačko stanovniÅ¡tvo Finske koje ima takva prava.

 Na gradskom, regionalnom i državnom nivou, Laponci imaju isti politički i administrativni status kao i ostali građani. Oni nisu u posebnom položaju koji bi im omogućio da donose odluke koje se tiču njihovog jezika, kulture i druÅ¡tvene i ekonomske situacije. DruÅ¡tvene i ekonomske organizacije i druÅ¡tva Laponaca obično deluju nezvanično i nemaju mnogo uticaja. Laponski  parlament nema moć da donosi odluke koje su važne za Laponce, a nemaju ni adekvatna sredstva kojima bi uticali na takve odluke kada se one donose.

Nedavna zakonska rešenja

 Laponci imaju pravo na zemlju, vodu i tradicionalne izvore preživljavanja koje finski zakon ne priznaje. Oni sebe smatraju pravim vlasnicima državne zemlje, Å¡to bi, sudeći prema Ustavnom komitetu Finskog parlamenta, takođe moglo da bude tačno. Međutim, u zakonodavstvu, to pitanje ostaje nerazreÅ¡eno. U slučaju drugih građana, pitanja koja se tiču prava reÅ¡ena su zakonskim putem. Ipak, vlasniÅ¡tvo Laponaca nije zaÅ¡tićeno kao Å¡to je slučaj sa vlasniÅ¡tvom drugih građana. Politički i administrativni položaj Laponaca potkopava njihove Å¡anse za održavanje i razvijanje svog jezika i kulture na način koji bi garantovao opstanak njihovog identiteta i načina života. U ovom trenutku, prava Laponaca, kao starosedelačkog naroda, ne poÅ¡tuju se u potpunosti u skladu sa međunarodnim sporazumima o ljudskim pravima.

 Zbog toga je Finski parlament 1993. godine podneo zahtev da se budućnost laponskog jezika i kulture osigura putem stvaranja kulturne autonomije. Ovde termin kultura podrazumeva i tradicionalno koriÅ¡ćenje određenih oblasti.

 Godine 1994, vlada je Finskom parlamentu predstavila novi ustavni amandman. On je zamiÅ¡ljen tako da Laponcima, kao starosedelačkom narodu, garantuje pravo da održavaju i razvijaju svoj jezik i kulturu. Osim toga, Parlament razmatra da li amandman koji Laponcima garantuje autonomiju po pitanju njihovog jezika i kulture u laponskom regionu treba da bude uključen u Ustav. Laponski  parlament bi predstavljao autonomno telo Laponaca, ali i dalje ne bi imao mogućnost donoÅ¡enja odluka. Vlada joÅ¡ uvek nije počela da pravi nacrt koji se tiče prava Laponaca na zemljiÅ¡te, vodu i tradicionalne delatnosti. Državni komiteti su 1952, 1973. i 1990. godine predložili, mada bez uspeha, da ova pitanja budu reÅ¡ena zakonskim putem.

HEIKKI HYVARINEN
Laponski  parlament / Finska

Published: 2010-11-17